Александар улази у Београд, три дана пошто је град ослобођен. У два Балканска и у Првом светском рату, командовао је српском војском у многим победоносним биткама. Срби су тим победама задивили свет, а Александар, уместо радости, осећа горчину, јер је Србија тешко изгинула, сва је спаљена и разорена. Док његова војска надире даље, избија на обалу Јадрана и наставља према Марибору, уморни ратник Александар започиње стварање државе Јужних Словена. Њеним стварањем нестаће Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора.
Од како је оболели отац, краљ Петар, због болести, пренео на њега сва краљевска овлашћења, Александар је већ 6 година краљ уместо краља како сам каже. Српска војска, на захтев савезника, и даље гони непријатеља док Александар ради на стварању Југославије. Саветује се са војводама, академицима, писцима јер жели да чује сва мишљења за и против стварања нове државе. Стиже му касније вест да су бољшевици у Русији побили руску царску породицу, међу њима и кнегињу Олгу којом је требало да се ожени. Александар телефонира деди црногорском краљу Николи, који је 1917. године избегао у Париз. Боли га његово неразумевање за Југославију, у којој би он да буде краљ. На крају стиже радосна вест из Загреба – тамо се кличе уједињењу.
Александар је 18. новембра ушао у Београд и настанио се у кући Крсмановића а већ 1. децембра 1918 у истој кући одвија се историјски догађај - проглашено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца и стварање нове државе. Многи су то дочекали са одушевљењем. С друге стране, савезници су у неприлици, јер су Италији обећали обалу Јадрана, од Улциња скоро до Трста. Александра потреса братоубилачки сукоб на Цетињу.стварањем нестаће Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора.
У јануару 1919. године, савезници у Паризу започињу Мировну конференцију шефова победничких земаља. Иако је Александру тамо место, савезници га не позивају јер је створио државу коју не признају. Регент Александар ипак одлази у Париз инкогнито. Будући да се прославио као велики победник у рату, тамошња штампа разгласи његов долазак и почне да напада оне који игноришу заслуженог ратног савезника. Александар тако постаје звезда Мировне конференције. Шефови савезничких земаља изразе жељу да се сусретну са њим. У Српском посланству разговара са делегацијом своје земље.
Александров боравак у Паризу био је врло садржајан. Његови ратни другови, француски генерали, затраже сусрет са њим. И амерички председник Вудро Вилсон (онај што је истицао заставу на Белој кући) изражи жељу да га прими. Резултат те посете је да је Амерички председник Вудро Вилсон одушевљен идејом нове државе и покреће питање признавања нове државе које ће убрзо уследити. Због незадовољства ситуацијом у Италији, председник Француске Клемансо зове Александра а и славног војводу Живојина Мишића да би јаче „застрашили” Италијане. Ради бољег утиска, дочек им приређује у Стразбуру, а не у Паризу где је дочек био величанствен.
Париска конференција не може да се одржи због нереалних захтева делегата из Хрватске. Зато у српском посланству у Паризу Клемансо и енглески делегат Лојд Џорџ изврше притисак на њих. Александар је од успеха тог састанка очекивао признање своје државе, које је након тога и уследило. Вилсон је замолио Норвешку да је први призна, па је признала Америка, а за њом Француска. У Београду је славље поводом проглашења Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. На пријему код регента, Јован Цвијић износи велику мапу Краљевине коју је нацртао, а кад је Александар пољуби, настаје истинско одушевљење. Београд је на улицама и поздравља регента који се враћа из Народне скупштине након усвајања Видовданског устава. Један комуниста баца бомбу на Александра, али она, срећом, погоди бандеру. Сви државници света се јављају, да виде шта је са Александром. Већ увече, на крају тог дана препуног узбуђењима, мора у Париз на операцију. Његово здравље, начето у рату, већ је у критичном стању.
Пред полазак у Француску, Александар се опрашта од оца, краља Петра, који лежи на самтрничкој постељи, док он одлази на ризичну операцију у Паризу, за коју не зна хоће ли је преживети. Зато са собом води кнеза Павла. После операције лекари се читаво лето боре да одрже Александра у животу, а у међувремену у Београду умире његов отац, краљ Петар. По закону, он би требало да положи заклетву и постане краљ, али у Паризу крај њега седе немоћни лекари и чекају да издахне. Док у Београду Пашићева влада разматра како да разреши династичку кризу, из Париза јављају да се десило чудо - Александар се опоравио и долази. И он долази, полаже заклетву и постаје краљ. А краља треба оженити. Сви о томе мисле, осим њега, који је опседнут другим бригама. Некако му потуре слику румунске принцезе Марије...
На двору у Букурешту приређена је свечаност на којој су се упознали и верили принцеза Марија и Александар. На меденом месецу на Бледу, они схватају да њихов брак, склопљен из државних интереса, прераста у љубав. По повратку у Београд, Александар прима новог премијера Бугарске, Александра Стамболијског, који жели да своју земљу прикључи Југославији, а да Александар постане цар Јужних Словена, што се овом учини племенито али наивно.
Стиже грозна вест из Софије − пучисти су преузели власт, а несретном Стамболијском су одсекли руку којом је у Нишу потписао уговор о пријатељству са Србијом, а затим и главу. У Загребу митинзи, на којима Стјепан Радић заговара непоштовање Устава и пропагира стварање Републике Хрватске, у оквиру Краљевине СХС. Он контактира Беч, Лондон па и у Москву нудећи се Совјетима да приступи Интернационали. То Београду досади, па га ухапсе. У затвору га посети Пашић да га придобије за коалицију. Радић бива примљен код Александра сав преподобијен. Александар му зна слабу тачку - Мусолини. Тај отворено тражи Далматинску обалу, а држава СХС И Александар су брана томе. Александар, с професором Милутином Миланковићем, разговара са патријархом и владикама и предлажу календар који је Миланковић створио. По њему бу сви, који верују у Христа, истог дана слави његово рођење и васкрсење. Али две конфесије Христове вере, не могу да превазиђу конзерватизам, антагонизам и мржњу, која трује њихов однос.
Краљев пријатељ, вајар Иван Мештровић, на имању Карађорђевића у Тополи ваја Александрово попрсје. Мештровић му пружа најобјективније информације о стању у земљи, посебно о питањима који се тичу Хрвата. Александар и Марија са пратњом крећу на велику турнеју по држави, где их народ свуда веома срдачно дочекује. У исто време са разних страна стижу упозорења из домаћих извора, а и француска штампа о томе пише, да многи краљу „раде о глави” и да је турнеја врло ризична. Самог Александра највише занима како ће га дочекати његови Црногорци. Дао је дозволу да се обнови Његошева капела на Ловћену. Он и Марија учествују у процесији поновног изношења Његошевих остатака на Ловћену. Док плове Јадраном, Италијани, са својих бродова, топовском паљбом опомињу да су ту. У Сплиту војна парада, тискање и поздрави велике масе узбуђених грађана. Стјепан Радић у парламенту полаже посланичку заклетву и говори своју песму посвећену краљу. Краљица Марија рађа децу и краљ јури аутом по граду као Фанђо. У часовима породичне идиле на Опленцу, Александар јој поверава бригу која га мучи са Николом Пашићем и његовим сином.
Следи велика турнеја краљевског пара по Хрватској. Александар је имао непријатан разговор са Николом Пашићем око бахатости његовог сина. Пашића је то јако узнемирило. Једва се фијакером одвезао кући, где је одмах издахнуо. Сахрана славног политичара, човека од историјског утицаја на збивања у држави, била је велики догађај у Београду. Радићу је нови коалициони партнер вођа Пречанских Срба Светозар Прибићевић. Њих двојица држе ватрене говоре на митингу у Загребу где Прибићевић изјављује: „Нека Срби, већ једном кажу колико кошта та њихова проливена крв на Кајмакчалану, да им платимо и да већ једном зашуте!” Превртљиви Радић је већ на пријему поводом рођења краљевог сина као да ништа није било. На заседању парламента, галама и псовачина, језик се свима отео памети. То не слути на добро.
Пролази време, а бука у Скупштини не престаје. У оштрој галами Радић затражи реч и изјављује: Није Ђорђе за лудницу, за лудницу је Александар који је брата тамо стрпао. Кад га Александар тамо позове, долази небројено пута клањајући се и обећа да ће све учинити да се смире дуси у скупштини. У наставку заседања стање је све горе, а и Радић је један од букача, док Црногорац, са кратким фитиљом, Пуниша Рачић, не изађе за говорницу. извади пиштољ и поче да пуца на противничке посланике. Двојица мртвих и двојица тешких рањених а међу рањенима је и Стјепан Радић. Бес због злочина у Скупштини затресао је Хрватску, а Загреб посебно. Раздражени демонстранти крећу на полицију: гушање, ругање ,псовке, ударци пендрецима и металним шипкама. На обе стране, десетине мртвих а има и повређених. Краљ посећује Радића у болници и моли га да једним прогласом умири Хрвате. Одјек у свету је грозан по Србе и краља, некадашњег великог ратника. Прибићевић долази код краља и тражи му да се он извини Хрватима, као да је Александар тај који је провоцирао сукобе у Скупштини. На овај безобразлук му Александар поручује да поздрави Радића и да му каже да се он не противи отцепљењу Хрватске тј. да ће он сам ампутирати Хрватску. Овај изненађен, остане без речи, потпуно констерниран. Он не зна да би независну Хрватску Мусолини одмах преполовио.
Краљу долазе Словенци узнемирени вешћу о ампутацији Хрватске. Шта ће бити с њима у том случају? Александар им обећава да ће оставити коридор уз мађарску границу до Словеније. Мехмеду Спахи нуди посебна решења за Босну. Александар сазива мудре и угледне људе да чује њихово мишљење. Ради се о озбиљном државничком питању; ту су и кнез Павле, Стојан Протић, Слободан Јовановић, Исидора Секулић, Љуба Давидовић, Милутин Миланковић, војводе Степановић и Бојовић, председник владе Веља Вукићевић. Мишљења су различита, од оних који сматрају да је уједињењем направљена грешка, до оних да је грешка рушити оно у шта је уложен велики труд и нада. Стјепан Радић је умро. У Загребу четири дана и четири ноћи траје дефиле поред Радићевог одра. На погребној поворци је окупљено око 200 000 људи. Александар добија новог противника који попуњава Радићево место, Влатка Мачека.
Краљ Александар покушава да у разговорима са Мачеком и Прибићевићем нађе неко решење. Међутим, Мачек упорно заступа идеје на којима је инсистирао и Радић. Желе дуалну конфедерацију и Хрватску до Земуна. У Загребу су чести нереди. Осећа се и деловање усташа Анте Павелића. Решен да то прекине, Александар суспендује устав и заводи диктатуру. Генерал Живковић формира владу, која замењује сву другу власт. Пролази време. Александар дели државу на бановине. Мачек му се жали да је Зетска бановина његових Црногораца у ствари Зетославија, са Дубровником, Херцеговином и Метохијом које им је дао. А онда, као да крећу ствари набоље. Светска је криза, пропадају банке у којима се топе дугови Југославије. Привреда напредује, руски емигранти пројектују бројне палате по Београду. Краљ путује бродом „Дубровник” у Истанбул, повео је и Луку Месечину. Пред палатом Долмабахче, Александра очекује Мустафа Кемал Ататурк, са којим проводи ноћ у разговору.
Александар је у посети Загребу. Сав град се слегао на улице да га поздрави. Човек задужен за његову безбедност, изненада обори једну руку са упереним пиштољем. Човек који брине о краљевој безбедности годинама има више проблема са Александром, који своју безбедности игнорише, него са атентаторима. У загребачкој резиденцији он му до детаља износи план усташа, ВМРО и Хортијеваца који, под покровитељством Мусолинија, спремају његово убиство. Зна се и име Бугарина егзекутора - Владо Черноземски. Узалуд то све говори Александру. Александар креће за Марсеј, на своје последње путовање. У пристаништу Зеленика сазнају да је на отвореном мору невреме, те да не могу испловити. Александар наговори Марију и Павла да иду возом, право у Париз. Мора у Марсеј, да на гробљу ода пошту својим ратним друговима. Сутрадан, брод Дубровник је надомак Марсеја. Александар одбија да обуче панцир кошуљу, неће да чује извештај безбедности. Охрабри га што су у том моменту француски авиони већ у почесном надлетању Дубровника, затим са обале пуцају плутони, а затим и бучни повици грађана... Дочек у Марсеју био је грандиозан и снимале су га све велике европске компаније. Није запамћено да је било ког страног државника дочекало толико грађана. Али нажалост, међу њима се нашао и Владо Черноземски који испаљује смртоносне хице у Александра. Испраћај Александра у ковчегу, ма колико био жалостан, није ништа мање био величанствен, почев од Марсеја, преко Сплита, Загреба, Београда, до цркве на Опленцу, вечног боравишта свих Карађорђевића.